Рад наше метеоролошке станице је покренуо и друге активнсоти у школи. Ученици шестог разреда су се са наставницом биологије, Горданом Рилак, на различите начине бавили водом. Направили су зидне новине и писали есеје, разгооварали о једном важном циљу одрживог развоја: Очување и доступност воде свима на планети. Оваквим активностима је подигнута свест ученика о важности и ограничености воде на земљи, као и чињеница да свако од нас може да утиче на њену одрживост.
Један од најлепших есеја написао је ученик Марко Бранковић, ученик 6/2 одељења.
ЕСЕЈ О МАЛИМ ХИДРОЕЛЕКТРАНАМА
Зовем се Марко. Из Србије сам. Живим у Нишу, граду који се налази на само стотинак километара од Старе планине, једне од наших најлепших и најразноврснијих планина по броју биљних и животињских врста.
Волим да проводим време у природи, да шетам кривудавим стазама и бацам каменчиће у планинске потоке. Приликом једне од шетњи стазама Старе планине наишао сам на узнемирујући призор. Гомиле мртвих риба гледале су ме и као да сам у њиховим очима видео питање: Зашто?
Нисам познавалац врста риба, али ме је овај догађај заинтригирао да се распитам шта се дешава у овим дивним шумама. Од мештана сам сазнао да се ради о малим хидроелектранама чија изградња не ретко доводи до еколошке катастрофе.
Хидронергија је најстарији извор енергије који се користи од давнина. У чему је онда проблем са нашом Старом планином? Како нешто што се користи толико година уназад може да убија рибе?
Али, може. Поточаре су мале хидроелектране које се граде на планинским рекама, најчешће у природним резерватима и заштићеним подручјима. Том приликом се река измешта из свог корита и спроводи цевима до машинске собе где се производи струја. И то, каквим год путем да је потребно, макар и по цену крчења шума. Зарад економске добити, човек сече свако дрво које му се нађе на путу, сваку грану која у летњим месецима прави пријатну хладовину, свако оно дрво које се као заштитник надвија над мале кривудаве поточиће, а пре свега даје кисеоник без кога не можемо да живимо.
Још више од биљака страда животињски свет. Њима се уништавају станишта без могућности да се бране или да себи изаберу боље место за живот.
„Биолошки минимум“ је ниво воде који је неопходно да остане у кориту, а све у циљу да се не угрози опстанак живих бића. Е, тај биолошки минимум је дошао главе оним маленим рибицима. Ако и остане воде у коритима, не оставе се рибље стазе за потребе узводне и низводне миграције речног света. На овај начин рибама и другим животињама је онемогућено да се крећу, да дођу до хране или да се мресте. Једна од најугроженијих врста на Старој планини је аутохтона поточна пастрмка, као сведок еколошке катастрофе. Поред поточне пастрмке, на рекама Старе планине, Височици, Јошаничкој, Црновршкој реци, постоји значајно смањење броја речне мрене и речних ракова. Треба ли рећи да су поточни ракови заштићена врста?
Мештани ових крајева и многи активисти на многе начине покушавају да скрену пажњу на овај огроман проблем. Једну од акција су организовали на Црновршкој реци. Решили су да организују сахрану њиховој и нашој реци, која је у потпуности уништена изградњом малих хидроелектрана. Купили су сандук у који су ставили мало воде из омиљене речице и организовали поворку и сахрану. У опроштајном говору у друштву ожалошћене природе, опростили су се од реке, од риба, видри, ракова, од свега што је живело у њој.
Поред ове симболичне акције, покренуте су и многе друге усмерене на свест људи, а нарочито на доношење закона који ће заштити наше реке и живи свет у њима и око њих.
Молим Вас, дигните и Ви свој глас против нових убица риба, против оних који секу гране нашем дрвећу, против свега што уништава биљне и тера животињске врсте из својих природних станишта. Ја сам само дечак од 12 година и не могу натерати надлежне да преиспитају законе јер се у законе и не разумем. Ипак, надам се да ће се мој апел чути далеко и да ће свако, у свом окружењу учинити оно што је у његовој моћи, да спасе бар један цвет који лепо мирише поред веселог поточића.
И нека нам је стара пословица увек на уму: „Природу нисмо наследили од дедова, већ смо је позајмили од унука“.
Марко Бранковић, 6/2
ЕСЕЈ О МАЛИМ ХИДРОЕЛЕКТРАНАМА
Зовем се Марко. Из Србије сам. Живим у Нишу, граду који се налази на само стотинак километара од Старе планине, једне од наших најлепших и најразноврснијих планина по броју биљних и животињских врста.
Волим да проводим време у природи, да шетам кривудавим стазама и бацам каменчиће у планинске потоке. Приликом једне од шетњи стазама Старе планине наишао сам на узнемирујући призор. Гомиле мртвих риба гледале су ме и као да сам у њиховим очима видео питање: Зашто?
Нисам познавалац врста риба, али ме је овај догађај заинтригирао да се распитам шта се дешава у овим дивним шумама. Од мештана сам сазнао да се ради о малим хидроелектранама чија изградња не ретко доводи до еколошке катастрофе.
Хидронергија је најстарији извор енергије који се користи од давнина. У чему је онда проблем са нашом Старом планином? Како нешто што се користи толико година уназад може да убија рибе?
Али, може. Поточаре су мале хидроелектране које се граде на планинским рекама, најчешће у природним резерватима и заштићеним подручјима. Том приликом се река измешта из свог корита и спроводи цевима до машинске собе где се производи струја. И то, каквим год путем да је потребно, макар и по цену крчења шума. Зарад економске добити, човек сече свако дрво које му се нађе на путу, сваку грану која у летњим месецима прави пријатну хладовину, свако оно дрво које се као заштитник надвија над мале кривудаве поточиће, а пре свега даје кисеоник без кога не можемо да живимо.
Још више од биљака страда животињски свет. Њима се уништавају станишта без могућности да се бране или да себи изаберу боље место за живот.
„Биолошки минимум“ је ниво воде који је неопходно да остане у кориту, а све у циљу да се не угрози опстанак живих бића. Е, тај биолошки минимум је дошао главе оним маленим рибицима. Ако и остане воде у коритима, не оставе се рибље стазе за потребе узводне и низводне миграције речног света. На овај начин рибама и другим животињама је онемогућено да се крећу, да дођу до хране или да се мресте. Једна од најугроженијих врста на Старој планини је аутохтона поточна пастрмка, као сведок еколошке катастрофе. Поред поточне пастрмке, на рекама Старе планине, Височици, Јошаничкој, Црновршкој реци, постоји значајно смањење броја речне мрене и речних ракова. Треба ли рећи да су поточни ракови заштићена врста?
Мештани ових крајева и многи активисти на многе начине покушавају да скрену пажњу на овај огроман проблем. Једну од акција су организовали на Црновршкој реци. Решили су да организују сахрану њиховој и нашој реци, која је у потпуности уништена изградњом малих хидроелектрана. Купили су сандук у који су ставили мало воде из омиљене речице и организовали поворку и сахрану. У опроштајном говору у друштву ожалошћене природе, опростили су се од реке, од риба, видри, ракова, од свега што је живело у њој.
Поред ове симболичне акције, покренуте су и многе друге усмерене на свест људи, а нарочито на доношење закона који ће заштити наше реке и живи свет у њима и око њих.
Молим Вас, дигните и Ви свој глас против нових убица риба, против оних који секу гране нашем дрвећу, против свега што уништава биљне и тера животињске врсте из својих природних станишта. Ја сам само дечак од 12 година и не могу натерати надлежне да преиспитају законе јер се у законе и не разумем. Ипак, надам се да ће се мој апел чути далеко и да ће свако, у свом окружењу учинити оно што је у његовој моћи, да спасе бар један цвет који лепо мирише поред веселог поточића.
И нека нам је стара пословица увек на уму: „Природу нисмо наследили од дедова, већ смо је позајмили од унука“.
Марко Бранковић, 6/2